Istorijat

Najmlađi trofejni tim

U sezoni 2012/2013 KK Partizan se susreo sa finansijskim poteškoćama i iz tog razloga je odlučeno da se uspostavi potpuno novi koncept i da novi tim Partizana čine isključivo mladi i perspektivni igrači. Tim Duška Vujoševića bio je najmlađi u svim takmičenjima u kojima je nastupao. Prosečna starost 21,8 značila je energiju, entuzijazam, jaku želju i volju za napretkom i dokazivanjem. Potpuno otpisan i osporavan na početku sezone, mladi višegodišnji šampion države i regiona nije posustao. U Evroligi se ponovo borio sa gigantima i pokazao da Evropa na njih mora ozbiljno da računa. Oni su bili na pragu plasmana u Top 16 fazu, jedan koš ih je delio od fantastičnog uspeha.

U regionalnoj ligi Partizan je imao uspone i padove, izdržao je veliki pritisak i kada je bilo najpotrebnije, izabranici trenera Vujoševića pokazali su karakter i kao tim uspeli da osvoje šampionski prsten ABA lige. Pokazali su da rad, želja i upornost uvek daju rezultate.
Titula u Jadranskoj ligi bila je vetar u leđa crno-belima koji su u nacionalnom prvenstvu nastavili seriju, u borbi za trofej drugi put savladali najvećeg rivala za 20. titulu prvaka države u istorji kluba, 12. u nizu!

Tim Partizana mt:s obezbedio je direktno učešće u elitnom evropskom klupskom takmičenju za sezonu 2013/2014, i to 13. godinu zaredom!

Sezona 2011-2012

Košarkaši Partizana mt:s i sezonu 2011/2012 mogu nazvati trofejnom. Izabranici trenera Vladimira Jovanovića vođeni istim ambicijama i ciljevima koje klub evropskog renomea gaji već decenijama, počeli su bitku sa novim izazovima.

Ponovo su bili akteri na četiri važna akmičenja, odigrali ukupno 60 utakmica i u Humsku doneli dva trofeja.

Kao i svake godine šampioni su počeli svoj put sa Jadranskom ligom, potom su ih očekivali veliki okršaji sa najelitnijim evropskim klubovima. Crno-beli su ponovo bili na visokom nivou, nizali su pobede protiv velikana evropske košarke kako na domaćem tako i na gostujućem terenu. Savladani su Makabi, Real Madrid, Šarloa, a u velikom preokretu u Milanu ekipa trenera Jovanovića stigla je do jedne od najvećih pobeda u istoriji kluba. Ipak, crno-beli su posustali u poslednjoj najvažnijoj utakmici i nisu uspeli da se plasiraju među 16 najboljih ekipa Starog kontinenta, prvi put posle pet uzastopnih godina.

Takmičenje u Jadranskoj ligi ove godine se završilo plasmanom na fajnal for, što je i bio primarni cilj, ali crno-beli nisu uspeli da se plasiraju u finale i da se bore za šestu uzastopnu titulu regionalnog prvaka.

Domaća takmičenja su ponovo bila u znaku šampiona iz Humske. U oba finala, kako u kupu tako i u državnom prvenstvu Partizan je ubedljivo savladao Crvenu zvedzu Beograd Diva i tako osvojio 13. nacionalni kup, 5. u nizu i 19. titulu prvaka Srbije, koja je 11. zaredom, pa je oboren i rekord koji je držao tim sa Malog Kalemegdana.

Košarkaši Partizana mt:s narednog septembra su krenuli u nove pobede, sa novim-starim trenerom Duškom Vujoševićem koji je mladi talentovani tim radom i posvećenošću vodio ka šampionskom cilju.

Naša priča traje... sezona 2010-2011

Jedan tim ima uvek isti san. Taj tim već dugi niz godina postoji u Humskoj 1. Svakog oktobra počinje sanjanje novog sna. Biti najsjajniji, najbolji i najsrećniji. Sreća se zaslužuje, oni to znaju. I zato uz uvek prisutne promene iz godine u godinu, ovaj tim nastavlja da sanja bez prepreka.

O sezoni koja je prethodila, pričaće se godinama, decenijama... Jedna generacija uspela je da dostigne visine, osvoji tri trofeja i bude među četiri najbolje ekipe Starog kontinenta. Najtrofejniji trener KK Partizan Duško Vujošević, dugogodišnji vođa crno-belih momaka, nastavio je svoj put, ostavivši za sobom tim koji stamenmo stoji, i ne odustaje od svog sna. Profesor uvek ima najviše poverenja u svog najboljeg učenika. Tako je bilo i ovoga puta. Vladimir Jovanović dobio je ni malo lak zadatak, voditi tim koji samo za uspehe zna, voditi ga do još jednog ostvarenja sna. Generacija koja nastavlja priču imala je najtrnoviti put do svojih visina.

Počeli su uz podršku samo najhrabrijih. Rasli su iz dana u dan, iz utakmice u utakmicu, iz borbe u borbu... Zadatak je bio ponovo osvojiti sve, bez obzira na promene. Tim koji je želeo da nastavi niz, zaslužio je svu sreću koju je imao. Kada je bilo najvažnije bili su nedostižni. Mnogi od njih osvojili su svoje prve trofeje u karijeri, zadovoljstvo i sreća tih momaka, su nešto što ne može stati u samo par redova priče o njihovom pohodu.

Početak sezone je jasno stavio do znanja podršku timu koji počinje svoj krug. Uvek verni navijači sada su bili još glasniji, još brojniji... Pionir je nastavio da bude tvrđava, u kojoj se svake nedelje održavaju "časovi ljubavi".
Kup Radivoja Koraća je prvi trofej koji u sezoni 2010-2011 osvojio tim iz Humske. Osvojio, ne odbranio, iako je bio već četvrti u nizu. Ponosno stoji pored svih dvanaest Kupova koje šampion ima.

Evropski klub Partizan dočekao je evroligaške velikane. Ponovo je hala Pionir grmela, ponovo su padali i najbolji. Crno-bele su kroz fazu najboljih šesnaest bodrili navijači u najvećoj hali na Balkanu. Arena je iznova bila ispunjena do poslednjeg mesta, a neka nova Partizanova evroligaška era, u ovoj sezoni, uzela je zalet.

Novi ispit u Jadranskoj ligi bio je i najteži ikada. Kada položite najteži ispit sa najvišom ocenom, potvrđujete svima koliko posvećen rad i upornost daju rezultat, rezultat vredan divljenja. Peta titula u nizu u drugoj najjačoj ligi Evrope. Regionalni šampion bez premca došao je sa još jednim trofejom u Beograd. Kraljevi prstenova, kako je ponosno stajalo na grudima regionalnih šampiona, već su mogli sezonu smatrati uspešnom. Ali pobednik nikada ne odustaje, još jedna stepenica do vrha, čekala je da bude savladana.

Deveta titula šampiona države u nizu, očekivala je svoj produžetak. Trofej koji uvek ima posebnu važnost. Uspeli su. Crno-beli tim nastavio je dominaciju u deceniji kojom malo koji klub na svetu može da se pohvali.

Kada jedna neverovatna priča dobije svoj dosledni nastavak, kada san postane java, onda momenat za strepnju u budućnosti ne postoji. Samo želja za uspehom i radom koji stvara šampione. Sezona 2011-2012 čekala je svoje pobednike.

Naša priča se nastavlja… Sezona 2009/2010

Iz godine u godinu tim iz Humske 1 karakteriše sezonu koja je iz njih kao jednu od najuspešnijih u istoriji kluba. Tako je bilo 2006/2007, 2007/2008, potom 2008/2009, a generacija koja je iznela sezonu 2009/2010 će sasvim sigurno ostati upisana zlatnim slovima pored generacija iz Gana, Istanbula i Barselone, ponosno sa sobom noseći titulu učenika fajnal fora Evrolige iz grada svetlosti.

Ta godina svojim početkom je nagovestila posebnost. Košarkaši Partizana su za uspehe kojima su očarali Evropu nagrađeni pozivom Evrolige da reprezentuju evropsku košarku na američkom kontinentu. Crno-beli su odigrali istorijske mečeve sa Denverom i Finiksom, i tako postali prvi kub sa ovih prostora koji je imao priliku da odmeri snage sa NBA timovima.

Početak takmičenja u NLB ligi i Evroligi nije nagoveštavao sjajnu sezonu izabranika Duška Vujoševića, tim koji je kompletiran kasnije nego obično, svoju pravu snagu pokazivao je kako su utakmice odmicale. Hala Pionir je ostala neosvojiva tvrđava za mnoge evropske velikane, Efes Pilsen, Olimpijakos, Barselonu. Momci u crno-belim dresovima su svojim navijačima priređivali košarkaške predstave, sa mnogo drame, strepnje, suza i istinske sreće. Prvi ispit za odbranu jednog od tri trofeja, koja već dve godine zajedno stoje nepomično u trofejnoj sali šampiona, odveo je košarkaše Partizana ponovo u Niš. Nisu dozvolili iznenađenje, a Kup Radivoja Koraća ostao je na istoj adresi – Humska 1, Beograd.

Ono što ekipa Duška Vujoševića prezentovala na evropskoj sceni, ostaće zabeleženo ne samo u istoriji kluba, već grada i zemlje iz koje dolaze. Pionir je uskoro postao mali za sve one koji su želeli da daju podršku crno-belom čudu koje je sjajem svoje igre došao do grada svetlosti i četvrtog fajnal-fora u istoriji. Do poslednjeg mesta ispunjena Beogradska Arena dočekala je veliki Makabi i pozdravila njihov Partizan koji se iz Tel Aiva vratio sa jednom pobedom nad protivnikom. Dve stepenice do Pariza bile su cilj, kroz koji su crno-beli prošli u velikom stilu. Ponosni su bili oni, ponosan je bio Beograd i Srbija.

Jadranska liga je nakon teške i naporne sezone, kao i obično završena susretom četiri najbolje ekipe. Crno-beli su se u finalu sastali sa zagrebačkom Cibonom, a poslednje sekunde sada već legendarne utakmice, obišle su svet. Partizan je četvrti put postao regionalni prvak i ispit broj dva položio sa desetkom.

Pariz je imao priliku da ugosti četiri najbolja tima Starog kontinenta, evropska košarkaška publika imala je čast da jedan od njih upravo bude Partizan. Odigravši dve utakmice na produžetke i na jednu loptu, crno-beli su ponosno mogli da kažu da su već uveliko deo evropske košarkaške elite, njen sasvim ravnopravan deo.

Nakon Niša, Zagreba, Pariza ostalo je da se ispišu završne stanice obimne knjige koja priča o sezoni 2009/2010. Titula u domaćem šampionatu uvek ima specifičnu vrednost, posebno kada se očekuje deveta u nizu. Iznova su uspeli i trofej namenjen najboljem timu Srbije donet je u trofejnu salu košarkaškog kluba da ponosno sija pored već osvojenog Kupa i trofeja Jadranske lige.

Tri krune i krem evropske elite, to je KK Partizan u sezoni iz snova, sasvim sigurno najuzbudljivijoj u istoriji crno-belog tima.

Naša priča se nastavlja…

Tri trofeja iz sezone 2008/2009

Košarkaški klub Partizan. KK Partizan. Crno-beli. I u prethodnoj sezoni, najbolji. Sezona 2007/2008 je okarakterisana kao jedna od najuspešniji u istoriji kluba, osvojena su sva tri trofeja, plasman u osam najboljih timova Evrope. Kažu da je trofeje lakse osvajati nego braniti. Crno-beli u sezoni 2008/2009 nisu dozvolili da trofej Kupa Radivoja Koraća napusti trofejnu salu u Humskoj, regionu su sasvim jasno pokazali da titula u NLB ligi ne menja vlasnika, a u domaćem prvenstvu su nastavili svoju dominaciju. Malo bi bilo reći da su ih samo branili, tri trofeja su i te sezone osvojena!

Čarbobne partije Duletovih pulena u Evropi, ponovo su zasenile sve ljubitelje igre pod obručima. U utakmicama punim preokreta nizale su se pobede u Pioniru, kao i na strani, navijači su ispratili crno-bele prvo u šesnaest, a potom i u osam najboljih timova Evrope. Uspeh iz prethodne preselio se i u narednu sezonu. Uz jednu "manju" dopunu: tim Partizana 2008/2009 i verni navijači kluba iz Humske, ponosni su vlasnici rekorda posećenosti jednoj utakmici Evrolige. Kao kruna ponovljenog uspeha, Beogradska Arena bila je ispunjena do poslednjeg mesta, a prizor prve klupske utakmice u najvećoj dvorani na Balkanu ostao je zabeležen u istoriji našeg kluba, sportskog društva, grada i države.

I po završetku sjajne košarke godine, priznanja su stizala u Humsku. Sportski savez Beograda dodelio je Majsku nagradu našem klubu, Duško Vujošević dobio je najveće trenersko priznanje, nagradu Aleksandar Gomeljski, a Evroliga je odlučila da na turneju po Americi u susret NBA timovima povede upravo crno-bele.

Jedna od najuspešnijih sezona

Sezona 2007/08, u košarkaškom klubu Partizan ostaće zapisana kao jedna od najuspešnijih u istoriji. Osvojena su tri trofeja, prvo u Kupu Radivoja Koraća, potom u Jadranskoj ligi, a sve je ukrašeno 15. titulom prvaka države, sedmom uzastopnom. U takmičenju najboljih timova Evrope crno-beli su zaustavljeni na korak od plasmana na fajnal-for.

Kada su košarkaši Partizana i stručni štab krenuli da se pripremaju, malo ko im je predviđao tako sjajne rezultate. Sjajnom igrom zasluženo su zauzeli prvo mesto u ligaškom delu regionalnog takmičenja, uz samo dva poraza. Uporedo, postali su hit evroligaškog takmičenja plasiravši se u TOP 16. Pre početka druge faze Evrolige i plej-ofa NLB lige, crno-beli su doneli prvi trofej u Humsku. Osvajanjem Kupa Radivoja Koraća u Nišu nagovestili su šampionski niz. Prelazni pehar namenjen pobedniku Jadranske lige zadržao se u Ljubljani samo nekoliko dana. Posle blistavih partija crno-belih i pobeda nad Olimpijom i Hemofarmom, vraćen je na isto mesto, u trofejnu salu u Humskoj. Partizan je dokazao da je najbolji tim u regionu.

Paralelno sa uspesima u ova dva takmičenja, košarkaši i stručni štab pravili su velike podvige u evropskoj eliti, iza sebe ostavivši gigante poput Panatinaikosa. Igrama Partizana i atmosferi u Pioniru divila se cela Evropa. Za plasman među četiri najuspešnija kluba Starog kontinenta nedostajala je samo jedna stepenica, pored protivnika naš tim je imao i dodatne prepreke, koje su bile nepremostive. Kruna uspešne sezone došla je uz velike napore. Partizan je osvojio 15. titulu prvaka države, 7. uzastopnu, i obezbedio ponovno učešće na najvažnijem evropskom klupskom takmičenju – Evroligi.

Trofeji uz nove zvezde

Povratak Duška Vujoševića u Partizan poklapa se sa početkom nove ere našeg kluba. Od 2001. godine naš klub je počeo nov osvajački pohod i u žestokoj konkurenciji osvojio pet titula prvaka države i jedan Kup.

Politika kluba bila je da se uporedo sa rezultatom stvaraju novi asovi, igrači koji mogu da nastave trofejni niz Partizana, ali i naše reprezentativne košarke. Partizan je u svetu zbog toga poznat kao evropski klub koji je dao najviše NBA igrača u prethodnim decenijama. Naravno, situacija u našem društvu je takva da onemogućava da se mladi zadrže duže na okupu, trka sa bogatim Zapadom je nemoguća. U tome treba i tražiti razloge nemogućnosti ravnopravne borbe u međunarodnim takmičenjima.

Ostaće zabeleženo da su osvajajući šampionske pehare u crno-belom dresu stasali Miloš Vujanić, Nenad Krstić, Vule Avdalović, da su nosioci igre mladih selekcija državnog tima Uroš Tripković, Luka Bogdanović, Kosta Perović, Boris Bakić, Novica Veličković, Dejan Borovnjak ...

Bez iskusnih igrača poput Vlade Šćepanovića, Dejana Milojevića, Đure Ostojića, Veselina Petrovića, Nenada Čanka, Predraga Šuputa ... rezultat i brzometni napredak mladih svakako ne bi bio moguć. Upravo u tome se najviše ogleda strategija našeg kluba, svi su podređeni dugoročnom, a ne trenutnom uspehu.

Povratak asova

Partizan je sezonu 2000/2001. počeo pojačan povratnicima Berićem, Bulatovićem, Glintićem, kao i Bogojevićem, a timu se kasnije priključio i Milisavljević. Trener Nenad Trajković je posle samo nekoliko utakmica zamenjen, a na njegovo mesto dosao je Darko Russo, bivši pomoćnik Željka Obradovića u reprezentaciji Jugoslavije. U decembru 2000. dogodila se velika tragedija, kada je ubijen Haris Brkić, koji se nekoliko nedelja pre toga vratio u Partizan. Sezonu je svakako obeležio povratak velikih asova, Vlade Divca, Predraga Danilovića i Žarka Paspalja, ovaj put, na mesta predsednika i potpredsednika Kluba.

Sezonu 2000/2001. je u igračkom smislu obeležio kapiten Miroslav Berić. On je bio najbolji strelac Suprolige i YUBA lige. Ipak, Partizan je sezonu završio bez trofeja. U Suproligi je eliminisan u osmini finala od francuskog Asvela, dok je u plej ofu i Kupu Jugoslavije poražen u finalu od podgoričke Buducnosti.

Partizan za novi milenijum

Posle novog evropskog uzleta, usledio je neplanirani kiks u domaćem prvenstvu. Partizan je izgubio titulu državnog prvaka. Klub je napustio odlični centar Predrag Drobnjak, a na mesto trenera došao je Vladislav Lučić. U Kupu Saporte ekipa je stigla do četvrtfinala gde je poražena od Benetona, ali je neuspešno završeno domaće prvenstvo, koje je zbog rata i NATO bombardovanja prekinuto pre plej ofa (Partizan je zauzeo treće mesto). Ipak, osvojen je Kup Jugoslavije, a finalna utakmica u kojoj je Partizan pobedio FMP Železnik, odigrana je uz zvuke sirena za vazdušnu opasnost. Po završetku sezone ekipu su napustili najbolji igrači, Dejan Tomašević, Haris Brkić, Dragan Lukovski... Formiran je novi, mladi tim, a na mesto prvog trenera pred sezonu 1999./2000. došao je mladi stručnjak Nenad Trajković. Iako pred početak sezone Partizanu nisu davane realne šanse da osvoji neki od trofeja, ekipa je predvođena Radoševićem, Čubrilom, Čankom, Vardom, Đokićem, Markovićem, Petrovićem… osvojila Kup Jugoslavije i stigla do finala plej ofa.

Ponovo u vrhu

Već u sezoni 1996./1997. Partizan je predvođen novim trenerom Miroslavom Nikolićem, ponovo zauzeo mesto među najjačim klubovima Evrope. Plasirao se u osminu finala Evrolige, gde je posle velike borbe, sa 2-1 u seriji, eliminisan od kasnijeg prvaka Evrope, Olimpijakosa. Nastavljena je dominacija u domaćoj Ligi. Partizan je po treći put uzastopno osvojio titulu jugoslovenskog prvaka. Pojačan Dejanom Tomaševićem, Dejanom Koturovićem, Draganom Lukovskim, tim je ponovo bio moćan, a u beogradskoj dvorani Pionir redom su pobeđivani najslavniji timovi Starog kontinenta.

Sledeća sezona (1997./1998.) predstavljala je definitivnu potvrdu veličine i snage KK Partizan. Posle samo dve godine od "povratka u Evropu", beogradski sastav po treći put u istoriji Kluba izborio je učešće na Fajnal foru. Posle serije poraza u takmičenju po grupama U Evroligi i ostavke Miroslava Nikolića, koga je na mestu trenera zamenio Milovan Bogojević, Partizan se vratio u velikom stilu. Prvo je eliminisao zvaničnog prvaka Evrope Olimpijakos, da bi u četvrtfinalu bio bolji i od prvaka Rusije CSKA. Na fajnal-foru u Barseloni, tim iz koga su godinu dana ranije otisli Berić i Koturović, pojačan novim bekovskim tandemom Miroslav Radošević – Vladimir Đokić, zauzeo je četvrto mesto.

Vreme izolacije

Posle istanbulskog trijumfa, najbolji bekovski par Evrope Aleksandar Đorđevic i Predrag Danilović preselio se u Italiju. Otišli su upravo u klubove koje su pobeđivali godinu dana ranije tokom svog "pohoda na Evropu" – Danilović u Knor, a Đorđević u Filips. Kao što se i pretpostavljalo, odlazak velikog tandema, bio je nenadoknadiv gubitak.

Najvredniji trofej, titulu prvaka Evrope, Partizan je izgubio bez prilike da ga brani. Zbog sankcija koje su isključile jugoslovenski sport iz svih evropskih i svetskih takmičenja, Partizan nije dobio pravo da kao evropski prvak učestvuje u Evropskoj ligi.

Morao se stvarati novi tim sa novim zvezdama. U sezoni 1993./1994. osvojen je Kup Jugoslavije pod vođstvom trenera Željka Lukajića, a sledeća sezona bila je ponovo maksimalno uspešna. Tim koji je vodio Borislav Džaković osvojio je oba domaća trofeja – prvenstvo i Kup. Stasavali su novi igrači koji su bili spremni da nastave blistavu tradiciju KK Partizan. Nikola Lončar, Miroslav Berić, Haris Brkić, Željko Rebrača, Predrag Drobnjak, Aleksandar Čubrilo. Pored toga, pošto je 1995. jugoslovenskim klubovima ponovo omoguđeno da se takmiče u evropskim kupovima, Partizan je spremao novi tim za nove pohode na međunarodnoj sceni.

Mladi igrači, bez iskustva u Evropi, nisu već prve sezone ostvarili značajniji rezultat u Evropi, ali su, pod vođstvom iskusnog stručnjaka Ranka Žeravice, osvojili titulu prvaka Jugoslavije (1995./1996.) i obezbedili povratak u najjače klupsko evropsko takmičenje – Evropsku ligu.

Na vrhu Evrope

Posle odlaska generacije Divca, Paspalja, Grbovića, Savovića i ostalih nosilaca igre u prethodnom periodu, Partizan je pred sezonu 1991./92. stvorio novi mladi tim, čije su nove zvezde bili Aleksandar Đorđevic i Predrag Danilović. Uprava je za trenera izabrala dotadašnjeg kapitena ekipe i reprezentativca, Željka Obradovića, koji je dobio pomoć kakvu je samo mogao da poželi. Na mesto stručnog savetnika došao je nekadašnji trener i igrač Partizana, vrhunski evropski košarkaški stručnjak, profesor Aleksandar Nikolić. Uz punu podršku Uprave, trenerski tandem je sa mladom ekipom započeo izuzetno ozbiljne pripreme.

Ubrzo je mladi trener Obradović istupio u javnost sa nekim izjavama koje su se mnogima činile nerealnim. Tvrdio je da Partizan opet ima izuzetno jaku ekipu, da je novi tandem Đorđević – Danilović najbolji bekovski par u Evropi i da njegov tim u Evrpskoj ligi neće biti autsajder.

Ispostavilo se da je Obradović bio u pravu, iako se na Partizan te 1991. godine obrušila još jedna nevolja: FIBA je, zbog rata u Hrvatskoj, ekipama sa teritorije bivše SFRJ naredila da svoje utakmice kao domaćini moraju da igraju u inostranstvu. Beogradski "crno-beli" su se opredelili da budu "domaćini" u madridskom predgrađu Fuenlabradi. To se pokazalo kao dobra odluka – već posle prve utakmice u Evroligi, bilo je jasno da će se Partizan u Španiji osećati kao kod kuće, jer je španska publika na najlepši način podržala mladu ekipu.

Tako je počela velika Partizanova "odiseja" po Evropi. Ekipa Željka Obradovića je u ubitačnom ritmu evropskih i domaćih utakmica prevalila hiljade kilometara u samo nekoliko dana. Ali Obradovićev tim iz utakmice u utakmicu igrao je sve bolje.

Takmičenje u grupi u Evroligi Partizan je zavrsio na četvrtom mestu uz devet pobeda i pet poraza. To je značilo da će Partizan u odlučujućim utakmicama za plasman na Fajnal for, igrati sa bolonjskim Virtusom (te godine slavni klub nosio je ime Knor). Bolonjezi su imali snažan tim predvođen bivšim jugoslovenskim reprezentativcem Jurijem Zdovcom. Ali, Đorđević, Danilović, Nakić, Stevanović, Dragutinović, Rebrača, Šilobad, Koprivica, Lončar i Šarić u tri utakmice bili su bolji i, po drugi put u istoriji Kluba, izborili su plasman na Fajnal for koji se te 1992. održavao u Istanbulu.

Najveći uspeh u istoriji KK Partizan, osvajanje titule prvaka Evrope, ostvaren je na fajnal-foru u Istanbulu aprila 1992. godine. Do podviga je stigla ekipa čiji je prosek godina bio samo 21,7 i koja je od 17 utakmica u Evroligi do Fajnal fora samo jednu odigrala u Beogradu (revanš četvrtfinala protiv Knora).

Na fajnal-foru u istanbulskoj dvorani "Abdi Ipekci" Partizan je pobedio, u tom trenutku dva najjača evropska sastava – u polufinalu milanski Filips i u finalu Huventud iz Badalone. Svi ljubitelji košarke još uvek pamte čuvenu trojku kojom je Aleksandar Đorđevic u poslednjim trenucima finalne utakmice sa Huventudom (71:70) Partizanu doneo titulu evropskog prvaka. Najblistavija sezona u istoriji Kluba upotpunjena je trijumfom u domaćem šampionatu i Kupu.

Novi "Dream Team"

Posle zatišja zbog smene generacija, krajem 80-ih godina, pod vođstvom novog direktora Kluba, slavnog košarkaskog asa Dragana Kićanovića, koji je smelo u rad uključio i mlade stručnjake, poput Duška Vujoševića (treneri su sredinom 80-ih bili i Zoran Slavnić, Borislav Džaković, Vladislav Lučić), stvoren je ponovo veliki trofejni košarkaski tim Partizana.

Stasala je generacija Aleksandra Đorđevića, Vlade Divca, Žarka Paspalja, Ive Nakića, Miroslava Pecarskog, koja je, uz sjajnu podršku nešto starijih Željka Obradovića, Milenka Savovića i Gorana Grbovića, predvođena mladim trenerom Duškom Vujoševićem, Partizan ponovo povela u sam vrh jugoslovenske i evropske košarke.

Ta generacija je 1987. godine osvojila titulu prvaka Jugoslavije, a 1988. posle sjajne serije pobeda u Kupu šampiona nad najjačim evropskim klubovima (Barselona, Makabi, Aris, Filips…) obezbedila je učešće na fajnal-foru u belgijskom gradu Ganu. Ipak, Partizan tada nije uspeo da se vine do samog evropskog Olimpa. Posle poraza u polufinalu od Makabija iz Tel Aviva (82:87), Partizan je pobedom nad Arisom (105:93) osvojio treće mesto u Evropi.

Sledeće, 1989. Partizan je, pojačan i mladim Predragom Danilovićem, po treći put osvojio Kup Radivoja Koraća, trijumfom nad Vivom Vizmarom iz Kantua. Posle poraza u prvoj utakmici u Italiji (76:89), u beogradskom revanšu "crno-beli" su furioznom igrom trijumfovali sa 101:82.

Te blistave sezone Partizanov drugi "Dream team" osvojio je i Kup Jugoslavije pobedom nad splitskom Jugoplastikom (87:74).

Evropska i svetska afirmacija tog drugog pokolenja velikih košarkaskih asova Partizana, privlačila je darovite mlade košarkaše u Klub, ali je, istovremeno, zbog velike zainteresovanosti finansijski moćnih klubova iz Evrope i SAD za Partizanove igrače, znatno skratila vreme koje su najbolji košarkaši provodili u Klubu. Vlade Divac i Žarko Paspalj krajem 1989., zajedno sa Draženom Petrovićem, postali su prvi igrači sa prostora Jugoslavije koji su otišli u NBA ligu. Kasnije su u NBA igrali i Aleksandar Đorđević i Predrag Danilović.

Stvaranje velikana

Uspon KK Partizan i njegovo izrastanje u veliki košsarkaški klub koji je postao jedan od najuspešnijih u Evropi, utemeljen je početkom 70-ih godina, kada su Klub počeli da vode bivši košarkaši i kada je stručni rad kao selektor i kao trener u svoje ruke preuzeo Ranko Žeravica. On je izvršio sjajnu selekciju mladih igrača na čelu sa izuzetno talentovanim Draženom Dalipagićem i Draganom Kićanovićem. Pošto je kao trener državne reprezentacije (do 1965. kao pomoćnik Aleksandra Nikolića, a zatim kao prvi trener), već više od deset godina pratio razvoj svetske košarke, uključujući i američku profesionalnu, Ranko Žeravica je u radu sa mladom Partizanovom ekipom primenio to znanje i iskustvo, pokušavajući da spoji najbolje osobine američke i sovjetske koncepcije košarkaške igre, prilagodivši ih osobenostima mentaliteta beogradskog, srpskog i jugoslovenskog podneblja.

Okupio je oko sebe i druge mlađe stručnjake. Krajem 70-ih godina, kada je Žeravica kao trener odlazio u inostranstvo, njegovi raniji saradnici, Borislav Ćorković i Dušan Ivković, preuzimali su ekipu i nastavljali da grade veliki Partizan.

Ovaj izuzetno važan period u istoriji Kluba krunisan je sa nekoliko trofeja. Prvi je bio titula šampiona Jugoslavije u sezoni 1975/76, a zatim su sledila i dva osvojena Kupa Radivoja Koraća (u finalu 1978. u Banjaluci je pobeđena Bosna sa 117:110, dok je 1979. u Beogradu Partizan bio bolji od italijanskog AMG Sebastiani Arigonija 108:98), jedan Kup Jugoslavije (1979) i još jedna titula državnog prvaka (1981). Osim treneru Žeravici, Ćorkoviću i Ivkoviću, koji su ekipu vodili do velikih uspeha, izuzetne zasluge za stvaranje velikana evropske košarke pripadaju igračima – pre svih Draženu Dalipagiću i Draganu Kićanoviću, ali i Farčiću, Todoriću, Kerkezu, Mariću, Petroviću, Pešiću, Beravsu, Zečeviću, Savoviću i mnogim drugima.

Počeci

Košarkaški klub Partizan nastao je kao košarkaška sekcija Sportskog društva Centralnog doma Jugoslovenske armije. Sportsko društvo CDNJA Partizan osnovano je 4. oktobra 1945. Košarkaška sekcija CDNJA Partizan nastala je od košarkaške reprezentacije Jugoslovenske armije, koja je 1945. godine osvojila prvenstvo države na turniru sa reprezentacijama jugoslovenskih republika. Pod imenom Partizan košarkaši današnjeg KK Partizan nastupaju od prvog klupskog šampionata Jugoslavije, održanog 1946. godine. KK Partizan je 1953. godine zvanično prestao da bude klub Jugoslovenske armije, pošto je i celo sportsko društvo devojenizovano i dobilo naziv Jugoslovensko sportsko društvo Partizan (JSD Partizan).

Iako veoma jakog igračkog sastava, sa dosta košarkaša koji su nastupali za reprezentaciju Jugoslavije, na prvu titulu seniorskog šampiona Jugoslavije čekalo se sve do 1976. godine. U prvih 30 godina istorije Kluba kroz Partizan su prošli mnogi asovi – Mirko Marjanović, Boža Muncan, Radomir Šaper, Vilmoš Loci, Lajoš Engler, Čeda Stojičević, Bora Stanković, Borislav Ćurčić, Branko Radović, Radovan Radović, Miloš Bojović, Dragutin Čermak, Slobodan Jelić i mnogi drugi. U ovom periodu Partizan je čak pet puta bio drugi u prvenstvu Jugoslavije, u dva navrata imao je i isti broj bodova kao prvoplasirani tim, ali nije uspeo da stigne do titule nacionalnog prvaka.